Од прогоњене вере до државне религије: Спаљивали су их, бацали пред звери и затварали у тамнице – а онда је дошао цар Константин и заувек променио хришћанство

Римско царство било је огромна држава која је окупила бројне народе и културе. У таквом окружењу питање религије било је веома важно, а многи Римљани сматрали су да су војни и административни успеси Рима током векова резултат опште побожности римског друштва.

Римљани су веровали у своје богове, а током векова прихватали су и духовне обичаје многих страних култура. Међутим, почетком 1. века појавила се верска секта која је следила Исуса Христа, а њихова другачија вера изазивала је одбојност код већине побожних Римљана.

До 313. године хришћани су већ били бројни и делимично прихваћени у друштву, па је цар Константин потписао Милански едикт – документ којим је хришћанство признато као једна од многих религија у Римском царству. Иако је едикт потписан у фебруару, на снагу је ступио средином јуна 313. године.

Пре Миланског едикта хришћани су били мета прогона

Постоји неколико разлога због којих су Римљани прогонили хришћане пре 313. године. Први је био тај што су хришћани одбијали да учествују у друштвеним догађајима организованим у част римских богова. Просечном Римљанину није било јасно зашто би се неко удаљавао од друштвених окупљања која су за њега представљала централни догађај тог месеца. Шта они тада раде у својим домовима? Сигурно спремају неку заверу!

Други разлог била је хришћанска искључивост. Хришћанство није било једина друга религија у држави, али су припадници разних култова или следбеници појединих војсковођа могли да комбинују своја веровања са државном религијом. Хришћанство је, међутим, било веома искључиво – све друге религије проглашавало је погрешним и нетачним, а римске богове одбијало је да призна, што је многе вређало.

Многим Римљанима било је незамисливо и то да хришћани верују само у једног Бога. Сматрали су то погрешним и исмевали хришћанство као веома сиромашну религију.

Управо због тих разлога хришћани су често били окривљавани за проблеме у држави. Нерон их је оптужио да су запалили Рим, па их је церемонијално спаљивао живе на римским трговима, док је Диоклецијан спровео општи прогон хришћана широм царства: рушио је цркве, спаљивао катакомбе и заплењивао њихову литературу. Хиљаде људи умирале су у тамницама, док су многи други осуђивани на смрт.

Хришћани су често убијани у аренама пред дивљим зверима.

Константин као први хришћански цар

Ситуација се променила у 4. веку, када је на власт дошао Константин. Реч је о веома способном римском цару који је водио успешне војне походе и спровео кључне реформе у Римском царству. Током рата против свог сувладара 312. године, наводно је имао божанско виђење и угледао велики крст током битке. Од тада је постао хришћанин и одлучио да стане на крај прогонима верника.

Године 313. потписао је Милански едикт којим је признао хришћанство. У 4. веку хришћанство је било само једна од многих религија у Римском царству, али је крајем тог века цар Теодосије одлучио да ову веру прогласи државном религијом, док је остале забранио. Римско царство тада постаје хришћанско, а утицај хришћанства надживеће и сам Рим, постајући доминантна верска, филозофска и друштвена идеја средњег века.