Da li je Marija Vasić u Utisku nedelje izostavila ključnu tezu sociologije? Evo zašto je pogrešno celivanje Pojasa Presvete Bogorodice izjednačavati sa fetišizmom - Profesorku demantuju Veber i Dirkem

Izjava profesorke Marije Vasić u emisiji Utisak nedelje, da je poklanjanje Pojasu Presvete Bogorodice oblik fetišizma, izazvala je brojne reakcije među vernicima, ali i otvorila širu raspravu o tome kako sociologija tumači religiju i verske rituale. Dok su pojedini njene reči predstavili kao konačno naučno objašnjenje fenomena koji je prethodnih dana okupio stotine hiljada ljudi ispred Hrama Svetog Save, drugi ukazuju da sociologija religije ne poznaje samo jednu teoriju, niti jedan način tumačenja verskih iskustava.

Suštinsko pitanje zato nije da li je pojam fetišizma legitiman sociološki koncept. Jeste. Pitanje je da li se jedan složen religijski fenomen, kakav je poklanjanje Pojasu Presvete Bogorodice, može u potpunosti objasniti samo tim pojmom i da li se time zanemaruju drugi važni sociološki pristupi.

Šta sociologija podrazumeva pod pojmom fetišizma?

Pojam fetišizma prisutan je u društvenim naukama već vekovima i najčešće označava pripisivanje posebne ili natprirodne moći određenim predmetima. U tom smislu, zagovornici ovakvog tumačenja smatraju da se religijska pažnja usmerava na sam predmet, a ne na ono što on predstavlja.

Međutim, problem nastaje kada se ovaj koncept predstavi kao jedino moguće objašnjenje. Savremena sociologija religije razvila se upravo kroz rasprave između različitih teorijskih škola koje religiju tumače na veoma različite načine. Zbog toga brojni sociolozi smatraju da je svaki pokušaj svođenja religijskih rituala na jednu kategoriju metodološki problematičan.

Maks Veber: Važno je šta vernik misli da radi

Jedan od najuticajnijih sociologa, Maks Veber, smatrao je da društvene pojave treba razumeti iz ugla ljudi koji u njima učestvuju. Njegov pristup, poznat kao "verstehen", polazi od pretpostavke da sociolog mora da razume značenje koje akteri pridaju svojim postupcima.

U slučaju poklanjanja Pojasu Presvete Bogorodice, ogromna većina vernika ne smatra da obožava predmet. Vernici veruju da kroz relikviju iskazuju poštovanje prema Presvetoj Bogorodici, učestvuju u tradiciji Crkve i izražavaju svoju veru. Iz Veberove perspektive, sociološka analiza koja zanemaruje ovo značenje ostaje nepotpuna jer ne polazi od onoga što sam čin predstavlja ljudima koji ga vrše.

Dirkem: Svetinja nije važna zbog materijala od kog je napravljena

Sličan argument može se pronaći i kod Emili Dirkem, jednog od osnivača moderne sociologije. Dirkem je smatrao da religija nije prvenstveno odnos pojedinca prema predmetima, već odnos zajednice prema simbolima koji predstavljaju njene najvažnije vrednosti.

Iz tog ugla, relikvija nije značajna zbog svog fizičkog oblika, već zbog značenja koje joj vernici pridaju. Poklanjanje svetinji tako postaje izraz pripadnosti zajednici, potvrda identiteta i učestvovanje u zajedničkom sistemu vrednosti.

Takvo tumačenje značajno se razlikuje od tvrdnje da je reč isključivo o fetišizmu.

Kliford Girc: Religija kao sistem simbola

Američki antropolog Kliford Girc religiju je definisao kao sistem simbola kroz koji ljudi daju smisao svom životu i svetu koji ih okružuje.

Prema ovom pristupu, relikvije nisu magijski predmeti kojima se pripisuje autonomna moć, već simboli koji vernike povezuju sa istorijom, tradicijom, kolektivnim sećanjem i duhovnim iskustvom. Zbog toga se isti fenomen može tumačiti na potpuno drugačiji način od onog koji nudi koncept fetišizma.

Da li se religijsko iskustvo relativizuje?

Možda i najvažnija kritika koja se može uputiti ovakvom tumačenju jeste da ono relativizuje religijsko iskustvo vernika. Za stotine hiljada ljudi koji su prethodnih dana dolazili u Hram Svetog Save poklanjanje Pojasu Presvete Bogorodice nije predstavljalo odnos prema predmetu, već duboko lično iskustvo povezano sa molitvom, verom, nadom, zahvalnošću i osećajem susreta sa svetinjom.

Iz perspektive sociologije koja nastoji da razume društvene aktere, problem nastaje onog trenutka kada se značenje koje ljudi pridaju svom postupku zameni značenjem koje im spolja pripisuje posmatrač. Tada religijsko iskustvo prestaje da bude nešto što treba razumeti, a postaje nešto što treba objasniti mimo onih koji ga žive.

Upravo zbog toga deo javnosti smatra da se u ovakvim interpretacijama ne vodi dovoljno računa o unutrašnjem iskustvu vernika, već da se ono svodi na unapred zadatu teorijsku kategoriju.

Pitanje doslednosti u tumačenju religijskih rituala

Kritičari ovakvog pristupa postavljaju i pitanje doslednosti. Da li bi isti termin bio upotrebljen kada bi se govorilo o dodirivanju Zida plača? Da li bi se o „fetišizmu“ govorilo kada milioni muslimana tokom hadžiluka posećuju sveta mesta u Meka? Ili kada hrišćani širom sveta posećuju grobove svetitelja, relikvije i sveta mesta?

Odgovori na ova pitanja mogu biti različiti, ali ona pokazuju da se ista religijska praksa može tumačiti na više načina i da nijedna teorijska perspektiva nema monopol nad objašnjenjem složenih društvenih pojava.

Jedna teorija nije cela sociologija

Upravo zato brojni sociolozi religije smatraju da je pogrešno predstavljati jednu teorijsku interpretaciju kao konačan naučni sud. Teza da je poklanjanje Pojasu Presvete Bogorodice oblik fetišizma svakako postoji u određenim teorijskim okvirima i može biti predmet akademske rasprave. Međutim, ona nije jedino objašnjenje koje sociologija nudi.

Veberovo razumevanje značenja, Dirkemovo poimanje svetog i Gircovo tumačenje religijskih simbola pokazuju da postoje ozbiljni teorijski pravci koji isti fenomen objašnjavaju na potpuno drugačiji način. Upravo zbog toga svođenje poklanjanja Pojasu Presvete Bogorodice na pojam fetišizma ne predstavlja celovitu sociološku analizu, već samo jednu od više mogućih interpretacija.

Srbija Danas/Luka Stojanović