Tito: Čovek koji je decenijama držao Jugoslaviju na okupu, balansirajući između mira i potisnutih tenzija - Heroj jedinstva ili majstor odloženog konflikta?

I dok Titovi savremenici nostalgičnim glasom ispredaju legende o njemu, žaleći za "boljim vremenima", nešto mlađe generacije imaju potpuno drugačiju sliku o nekadašnjem najpopularnijem Jugoslovenu.

Ako je verovati starijima, koji su "dobro živeli" za vreme Broza, ovde se najčešće misli na finansijsku stabilnost, putovanja i nacionalzaciju. Ipak, od Titove smrti prošlo je dosta vremena, a svet je pretrpeo ozbiljne promene. Na temu šta je danas najvažnije, a šta je ono što je bio san jugonostalgičara za kojim i danas žale, može se napisati roman. No, ovom prilikom trebalo bi pogledati istini u oči.

Ko je bio Josip Broz Tito?

Josip Broz je bio vođa Jugoslavije od kraja Drugog svetskog rata do svoje smrti 1980. godine. Na vlast je došao kao lider partizanskog pokreta tokom rata, a posle 1945. godine uspostavio je socijalistički sistem sa jednom partijom i snažnom centralnom kontrolom. Njegova politika je bila varijacija komunizma sa relativnom nezavisnošću od Sovjetskog Saveza, posebno nakon raskola sa Josifom Staljinom 1948. godine, što je Jugoslaviju izdvojilo iz istočnog bloka.

Po pitanju spoljne politike, Tito je pokušavao da pozicionira Jugoslaviju između Istoka i Zapada tokom Hladnog rata. To joj je donelo određeni međunarodni značaj i politički prostor za saradnju sa različitim državama. Unutar zemlje, sistem je omogućio određeni nivo ekonomskog razvoja i veću otvorenost nego u drugim socijalističkim državama.

Za Jugoslaviju, Tito je imao ključnu integrativnu ulogu: održavao je ravnotežu između različitih naroda i republika kroz kombinaciju političke kontrole i ideologije "bratstva i jedinstva". Međutim, mnogi problemi,  poput nacionalnih tenzija, ekonomskih nejednakosti i zavisnosti od spoljnog zaduživanja, ostali su nerazrešeni i postali su izraženiji nakon njegove smrti, što je kasnije doprinelo raspadu države i totalnom kolapsu do tada srodnih naroda.

"Bratstvo i jedinstvo": Sklad na papiru, izazov u stvarnosti

Nakon Drugog svetskog rata i nemerljivih srpskih žrtava u ustaškim logorima, strah od odmazde, novih nemira i tenzija naveo je jednog čoveka da pokuša da napravi funkcionalnu državu kojom može da upravlja bez smetnji. Tako je Broz došao na ideju da stvori Federativnu narodnu republiku Jugoslaviju i od sedam samostalnih stvori zavisne države pod parolom da sve treba zaboraviti i obrisati, kao da ničega nije ni bilo. Iako je ovaj potez dočekan relativno mirno i učinio da tadašnja javnost bude očarana Titom, kasnije se ispostavilo da je njime situacija samo zamrznuta, a ne rešena. 

Koliko god to bilo neshvatljivo, čini se da je Broz svoju politiku usmerio na kontrolu konflikta, a ne na njegovo rešavanje.

Šteta što nije dočekao da vidi kako se maskiranje problema pretvorilo u krvavi rat devedesetih godina. Istorijske traume i nacionalna pitanja nisu rešene, već su držane pod kontrolom kroz autoritarni sistem čiju cenu i dan danas plaćamo.

U vreme Tita, Bosna i Hercegovina bila je multietnička država koja je okupljala Bošnjake, Hrvate i Srbe. Kako je javni govor bio zabranjen, ni oni kojima se ova ideja nije dopadala nisu smeli glasno da izgovore svoje mišljenje. Umesto toga, bes se taložio, napetost je tinjala, mržnja je rasla, a sve pod parolom "bratstva i jedinstva".

Rat u Bosni i Hercegovini (1992-1995) zato se često vidi kao najteža posledica raspada sistema koji je Tito držao na okupu: dok je njegova politika održavala mir silom i kompromisom, nije stvorila stabilan dogovor između naroda kako da zajedno funkcionišu bez te centralne kontrole. Kada je ona nestala, sukob je bio mnogo verovatniji, i nažalost, razorniji nego u drugim delovima bivše Jugoslavije.

Najaktuelnija i trenutno najbolnija, svakako je tema Kosova i Metohije. Iako ALbanci na teritoriji ove pokrajine žive vekovima unazad, "drug Tito" im je, da bi sebi kupio mir i stabilnu vlast, dao određene slobode, a posledice te odluke ni u najgorim snovima nije mogao da zamisli, ili se makar nadamo da je to učinio nesvesno. 

Velika politička moć albanskom stanovništvu došla je kao odgovor na njihov visok natalitet. Menjanje etniče strukture na Kosovu proizašlo je iz Titovog ograničavanja povratka srpskih kolonista iz međuratnog perioda, što kritičari vide kao dugoročno štetnu odluku po srpsku populaciju na Kosovu.

Autonomija koja je privremeno smanjila tenzije i omogućila stabilnost kao i doživotnu vladavinu Josipa Broza, došla je na naplatu novijim generacijama i nije regulisana sve do danas. Ne tako davno, na Kosovu su počeli nemiri, ali vredi napomenuti i to da se pred njima žmuralo još u vreme pokojnog Broza.

Ekonomija

Ekonomski model Titove Jugoslavije zasnivao se na radničkom samoupravljanju: Ideji da radnici upravljaju preduzećima. Upravo to je bio ključni problem jer bez jasne odgovornosti i tržišne discipline, firme su često zapošljavale previše ljudi, pravile gubitke i oslanjale se na pomoć države. Sistem je neko vreme funkcionisao zahvaljujući spoljnim kreditima i političkoj kontroli, ali kada su dugovi došli na naplatu 1980-ih, pokazalo se da privreda nije dovoljno jaka. Usledili su pad standarda, inflacija i rast tenzija koje su dodatno ubrzale raspad države.

Sloboda sa jasno obeleženim granicama

Vladavina Josipa Broza Tita često se opisuje kao "mekša" u odnosu na druge socijalističke režime, ali je suštinski bila autokratska. Postojala je jedna partija, ograničeni politički pluralizam i jasne granice dozvoljenog mišljenja. Sloboda je postojala, ali dok ne dira u sistem. Kritika vlasti, posebno organizovana ili javna, nije bila dobrodošla, a mediji i institucije su bili pod kontrolom države.

Najpoznatiji simbol represije je Goli otok, logor za političke zatvorenike, posebno nakon sukoba sa Staljinom. Tamo su završavali stvarni i navodni protivnici režima, često bez klasičnog sudskog postupka. Ironija je u tome što je sistem koji se predstavljao kao "radnički i oslobađajući" imao vrlo konkretne metode za disciplinovanje neposlušnih - od zatvora do društvene izolacije.

U svakodnevnom životu, ljudi su imali više ličnih sloboda nego u istočnom bloku, ali uz nepisano pravilo: možeš dosta, dok ne pređeš određenu liniju. Taj balans između otvorenosti i kontrole davao je utisak liberalnijeg sistema, ali je suštinski počivao na istoj stvari - političkoj moći koncentrisanoj u vrhu, koja nije trpela ozbiljan izazov.

Dakle, ako se malo detaljnije zagledamo u Titovu fotografiju koja se i danas može naći u nekim domovima, a nekada je bila na zidu svake institucije, videćemo da srpski narod oduvek ima poseban dar da veruje u bajke. Doživotni predsednik, "Drug Tito", možda je savršeno uredio privid o jakoj i stabilnoj državi, ali posledice njegove samoživosti nisu nestale ni nakon skoro pola veka. 

Ukratko, možda je u Titovom sistemu bilo dobrih i postupaka, što nesumnjivo jeste tačno, ali već taj sistem nije bio napravljen da opstane bez njega - i tu se danas najčešće vidi njegova ključna slabost.

Srbija Danas