Smisao života i 50 šoljica kafe: Bizaran svakodnevni ritual genijalnog filozofa koji menja percepciju stvarnosti iz korena

Kada pomislimo na Serena Kjerkegora, oca egzistencijalizma, obično ga zamišljamo kao melanholičnog Danca koji u hladnom Kopenhagenu vodi teške, usamljene bitke sa sopstvenom dušom i konceptom apsurda. Međutim, iza ozbiljne fasade krije se jedna od najfascinantnijih i najčudnijih svakodnevnih navika u istoriji svetske književnosti i filozofije. Njegov ritual ispijanja kafe nije bio samo potreba za kofeinom. To je bio pažljivo režiran spektakl, estetski doživljaj i filozofski čin u malom.

Ako ste mislili da ste probirljivi kada je u pitanju vaša jutarnja kafa, Kjerkegorov metod će vas naterati da razmislite ponovo.

Kolekcija od 50 šoljica i estetski izbor

Kjerkegor nije pio kafu iz bilo čega. Prema svedočanstvima njegovog odanog sekretara Andersa, filozof je posedovao impresivnu kolekciju od najmanje 50 različitih šoljica i tanjirića. Nijedna šoljica nije bila ista. Svaka je imala drugačiji oblik, boju, šaru i materijal.

Ovaj broj nije bio slučajnost, niti puko sakupljanje lepog porcelana. Proces ispijanja kafe počinjao je tako što bi sekretar postavio sve šoljice pred njega. Kjerkegor bi tada morao da donese svestan, nameran izbor. Birao bi šoljicu koja tačno odgovara njegovom trenutnom raspoloženju, temi o kojoj piše tog dana ili specifičnoj filozofskoj misli koja ga opseda. Sekretar bi tada morao da pruži validno, gotovo filozofsko opravdanje zašto je filozof izabrao baš taj određeni komad porcelana.

Za Kjerkegora, čiji je centralni filozofski princip bio da je subjektivnost istina i da se ljudsko postojanje definiše kroz lične izbore, biranje šoljice bio je svakodnevni trening slobodne volje.

Stomatološka noćna mora: Brdo šećera

Kada bi šoljica bila izabrana, sledio je proces koji bi danas zgrozio svakog baristu (i stomatologa). Kjerkegor nije pio kafu sa malo mleka i kockom šećera. Njegov recept je bio radikalan:

Šoljicu bi prvo napunio šećerom i to bukvalno do same ivice, formirajući malo, belo brdo.

Zatim bi uzeo posudu sa izuzetno jakom, crnom kafom. Polako je sipao vrelu kafu preko vrha šećera, gledajući kako se bela planina polako urušava i topi u gusti, crni, kofeinski sirup.

Tek tada bi popio ovaj ekstremno slatki i snažni "napitak", koji mu je davao neverovatnu energiju za ono što je sledilo.

Nesanica, sveće i šetanje

Nakon ovakve doze kofeina i šećera, spavanje nije bila opcija. Kjerkegorov ritual pred "spavanje" bio je, u najmanju ruku, haotičan. Njegov proces stvaranja bio je isprepleten sa nesanicom i hodanjem.

Njegov stan nije imao jedinstvenu radnu sobu. Imao je pisaće stolove u gotovo svakoj sobi. Nakon što bi popio kafu, šetao bi gore-dole po prostorijama. Čim bi ga pogodila inspiracija ili savršeno formulisana misao, zaustavio bi se za najbližim stolom i zapisivao je stojeći.

Njegov dom bio je prepun sveća. Bio je opsednut svetlošću i kreiranjem atmosfere koja bi mogla da parira intenzitetu njegovih misli. Ponekad bi palio desetine sveća istovremeno, stvarajući dramatičan ambijent.

Često nije mogao da ostane u četiri zida. Izlazio bi u duge, noćne šetnje ulicama Kopenhagena, pričajući sam sa sobom ili stupajući u neobične razgovore sa slučajnim prolaznicima, testirajući svoje ideje i posmatrajući ljude.

Ritual kao otpor mehanizaciji života

U svetu koji se u 19. veku već ubrzano industrijalizovao i postajao mehanizovan, Kjerkegorov ritual sa kafom bio je vid pobune. On je odbijao da pije kafu mehanički, po navici. Svaki gutljaj morao je da ima smisao, svaka šoljica je morala da bude pažljivo odabrana, svaki trenutak morao je da bude življen.

"Život nije problem koji treba rešiti, već stvarnost koju treba doživeti." tvrdio je Seren Kjerkegor

Za oca egzistencijalizma, granica između svakodnevnog života i duboke filozofije nije postojala. Sve je bilo povezano – od teških pitanja o veri i apsurdu, pa sve do dna šoljice za kafu napunjene rastopljenim šećerom.