Смисао живота и 50 шољица кафе: Бизаран свакодневни ритуал генијалног филозофа који мења перцепцију стварности из корена

Када помислимо на Серена Кјеркегора, оца егзистенцијализма, обично га замишљамо као меланхоличног Данца који у хладном Копенхагену води тешке, усамљене битке са сопственом душом и концептом апсурда. Међутим, иза озбиљне фасаде крије се једна од најфасцинантнијих и најчуднијих свакодневних навика у историји светске књижевности и филозофије. Његов ритуал испијања кафе није био само потреба за кофеином. То је био пажљиво режиран спектакл, естетски доживљај и филозофски чин у малом.

Ако сте мислили да сте пробирљиви када је у питању ваша јутарња кафа, Кјеркегоров метод ће вас натерати да размислите поново.

Колекција од 50 шољица и естетски избор

Кјеркегор није пио кафу из било чега. Према сведочанствима његовог оданог секретара Андерса, филозоф је поседовао импресивну колекцију од најмање 50 различитих шољица и тањирића. Ниједна шољица није била иста. Свака је имала другачији облик, боју, шару и материјал.

Овај број није био случајност, нити пуко сакупљање лепог порцелана. Процес испијања кафе почињао је тако што би секретар поставио све шољице пред њега. Кјеркегор би тада морао да донесе свестан, намеран избор. Бирао би шољицу која тачно одговара његовом тренутном расположењу, теми о којој пише тог дана или специфичној филозофској мисли која га опседа. Секретар би тада морао да пружи валидно, готово филозофско оправдање зашто је филозоф изабрао баш тај одређени комад порцелана.

За Кјеркегора, чији је централни филозофски принцип био да је субјективност истина и да се људско постојање дефинише кроз личне изборе, бирање шољице био је свакодневни тренинг слободне воље.

Стоматолошка ноћна мора: Брдо шећера

Када би шољица била изабрана, следио је процес који би данас згрозио сваког баристу (и стоматолога). Кјеркегор није пио кафу са мало млека и коцком шећера. Његов рецепт је био радикалан:

Шољицу би прво напунио шећером и то буквално до саме ивице, формирајући мало, бело брдо.

Затим би узео посуду са изузетно јаком, црном кафом. Полако је сипао врелу кафу преко врха шећера, гледајући како се бела планина полако урушава и топи у густи, црни, кофеински сируп.

Тек тада би попио овај екстремно слатки и снажни "напитак", који му је давао невероватну енергију за оно што је следило.

Несаница, свеће и шетање

Након овакве дозе кофеина и шећера, спавање није била опција. Кјеркегоров ритуал пред "спавање" био је, у најмању руку, хаотичан. Његов процес стварања био је испреплетен са несаницом и ходањем.

Његов стан није имао јединствену радну собу. Имао је писаће столове у готово свакој соби. Након што би попио кафу, шетао би горе-доле по просторијама. Чим би га погодила инспирација или савршено формулисана мисао, зауставио би се за најближим столом и записивао је стојећи.

Његов дом био је препун свећа. Био је опседнут светлошћу и креирањем атмосфере која би могла да парира интензитету његових мисли. Понекад би палио десетине свећа истовремено, стварајући драматичан амбијент.

Често није могао да остане у четири зида. Излазио би у дуге, ноћне шетње улицама Копенхагена, причајући сам са собом или ступајући у необичне разговоре са случајним пролазницима, тестирајући своје идеје и посматрајући људе.

Ритуал као отпор механизацији живота

У свету који се у 19. веку већ убрзано индустријализовао и постајао механизован, Кјеркегоров ритуал са кафом био је вид побуне. Он је одбијао да пије кафу механички, по навици. Сваки гутљај морао је да има смисао, свака шољица је морала да буде пажљиво одабрана, сваки тренутак морао је да буде живљен.

"Живот није проблем који треба решити, већ стварност коју треба доживети." тврдио је Серен Кјеркегор

За оца егзистенцијализма, граница између свакодневног живота и дубоке филозофије није постојала. Све је било повезано – од тешких питања о вери и апсурду, па све до дна шољице за кафу напуњене растопљеним шећером.