Колико заиста имамо нафте? Бројке из Владе откривају: Србија може да издржи удар, али не заувек

У тренутку поновног раста цена нафте на глобалном тржишту, питање енергетских резерви поново избија у први план у Србији, како у политичком, тако и у економском смислу. Из изјава председника Србије Александра Вучића и министарке Дубравке Ђедовић Хандановић може се закључити да држава располаже значајним залихама, али да се оне не могу свести на једну јединствену бројку, већ се сагледавају кроз количине у тонама, број дана покривености потрошње и оперативне капацитете.

Председник Вучић последњих дана посебно истиче важност резерви, наглашавајући да је њихово повећање било кључно за очување стабилности у кризним ситуацијама. Најавио је и да ће део залиха - „десетине хиљада тона нафте“ - бити пласиран на тржиште, уз напомену да се резерве континуирано обнављају и да њихово одржавање изискује значајна финансијска средства. Такође је истакао да војне резерве и даље остају нетакнуте и представљају додатни сигурносни слој.

Из оваквих порука произлази да Србија не приступа резервама као статичној категорији, већ као инструменту управљања тржиштем, кроз куповину у повољним моментима, интервенције када је потребно и стабилизацију цена.

Министарка Ђедовић Хандановић пружа конкретнији увид у стање залиха, наводећи да су оне последњих година систематски повећаване и да су међу већима у региону. Према њеним речима, Србија располаже са око 550.000 тона дизела, што покрива приближно 89 дана потрошње, као и са више од 120.000 тона бензина, што је довољно за више од 80 дана. Она подсећа и да су обавезне резерве значајно увећане, што указује на дугорочну стратегију јачања енергетске сигурности.

Њене изјаве потврђују да фокус није само на сировој нафти, већ пре свега на дериватима, дизелу и бензину, који су кључни за свакодневно функционисање привреде и грађана.

На то се надовезује и став Томислава Мићовића из Удружења нафтних компанија Србије, који истиче да је снабдевање тренутно стабилно, али да дугорочна сигурност зависи од сталног обнављања резерви и ширења извора снабдевања. Како наглашава, резерве не треба посматрати као статичан број, већ као процес који се непрекидно прилагођава тржишним околностима.

Када се ове перспективе обједине, закључак је да Србија тренутно има залихе које могу да покрију приближно три месеца потрошње, уз додатне капацитете у војним и оперативним резервама, као и могућност брзе интервенције на тржишту.

У пракси, то значи да енергетска стабилност земље више не зависи искључиво од увоза, већ од способности државе да управља залихама, реагује на тржишне промене и балансира између економских и геополитичких фактора. Управо у тој способности управљања лежи стварна вредност резерви – не у њиховој апсолутној количини, већ у томе колико дуго могу да обезбеде стабилност система у нестабилним околностима.