"Морао сам да се скинем го, а нисам скинуо шминку" Након 4 деценије глумац проговорио о улози Звонцета у "Лепоти порока"
Како је Боро Стјепановић случајним сусретом са Живко Николић добио култну улогу Звонцета у филму Лепота порока, зашто је без страха прихватио провокативан лик хомосексуалца и како данас, четири деценије касније, гледа на филм који је обележио југословенску кинематографију?
Легендарни глумац Боро Стјепановић добио је улогу Звонцета у култном филму "Лепота порока" након случајног сусрета са редитељем Живком Николићем у Кнез Михаиловој средином осамдесетих.
Иако је улога хомосексуалца била провокативна за то време, Стјепановић ју је прихватио без оклевања, креирајући један од најупечатљивијих ликова југословенске кинематографије на Ади Бојани.
Случајни сусрет и Живково устручавање
Пут до улоге Звонцета започео је неформалним разговором на београдским улицама.
Према речима самог Стјепановића, он је срео Живка Николића у Кнез Михаиловој улици, када му је редитељ кратко рекао:
"Имам улогу за тебе у новом филму".
Стјепановић, који је са Николићем сарађивао на готово свим његовим пројектима, прихватио је понуду "на невиђено", јер је редитељу неизмерно веровао.
Ипак, процес реализације није био без одређених комичних препрека.
Николић је данима одуговлачио са позивом за снимање, упркос томе што је рад на филму већ почео.
Разлог је био редитељев страх да би улога могла увредити глумца.
"Мени је незгодно да те зовем, да ти кажем шта је то", говорио је Николић, на шта је Боро одговорио:
"Кажи човече, шта год да је, нема проблема да играм".
Када је коначно сазнао да је реч о лику хомосексуалца, Стјепановић је са одушевљењем прихватио изазов, истичући да "ту има шта да се игра".
Трансформација на Ади Бојани
Улога је захтевала специфичну визуелну трансформацију. Костимографкиња Дивна Јовановић осмислила је костим са црвеном кошуљом, док је за лице одлучено да се залепи пар вештачких трепавица, што је глумац описао као "највећу муку".
Боравак на сету на Ади Бојани донео је и анегдоте везане за нудистички камп где се филм снимао.
Стјепановић се присећа да је, због правила насеља, морао да се креће наг између сета и ресторана, али често без скидања сценске шминке.
"Тако сам и ја, кад завршим снимање... морао да се скинем го, а нисам још скинуо шминку. Сви су ме гледали у чуду", наводи BBC на српском.
Четири деценије "Лепоте порока"
Поводом обележавања 40 година од премијере 2026. године, филм "Лепота порока" је уврштен на листу 100 остварења од великог културног значаја Југословенске кинотеке, јер и данас, према оцени стручњака, остаје актуелно дело које преиспитује комплексне патријархалне вредности.
Овај значајан јубилеј се симболично поклапа са две деценије обновљене независности Црне Горе, док га је сам Боро Стјепановић дочекао на свој 80. рођендан, уз констатацију да филм и даље верно осликава аутентични црногорски крш и менталитет
Импресивна каријера и педагошки рад
Боро Стјепановић је фигура која је дубоко задужила регионалну кинематографију и позориште.
Са каријером дужом од пола века, одиграо је преко стотину филмских и позоришних рола.
Његова филозофија глуме увек је била усмерена на квалитет, а не на квантитет, истичући да је "боље да вас људи памте по малој него по лошој улози".
Поред глуме, Стјепановић је један од најзначајнијих педагога на овим просторима: Био је суоснивач Академије сценских умјетности у Сарајеву и Факултета драмских уметности на Цетињу. Аутор је четири стручне књиге о глуми које су настале из његових дугогодишњих бележака. Предавао је на четири регионалне академије током четири деценије професорског рада.
Приватни живот: Породица и сеоска идила
Приватни живот Боре Стјепановића обележила је стабилност и толеранција. У браку је са супругом Зорицом више од 40 година, а као кључ успешног суживота наводи међусобно поштовање и одсуство приговарања. Имају сина Марка, који је данас истакнути уредник и новинар у Београду, и троје унучади: Мину, Рељу и Дору.
Иако је преживео тешке тренутке током рата у Сарајеву, укључујући присилну мобилизацију и губитак брата Душка, Стјепановић је задржао космополитски дух.
Данас, као пензионисани професор, ужива у сеоском животу у Црној Гори.
Занимљиво је да је возачки испит положио тек у 57. години како би олакшао путовања са супругом. Иако је у пензији, и даље је активан, бирајући улоге које га радују.
