Црква упозорава: Овај обичај на сахранама вређа успомену на покојника

Када човек изгуби некога кога воли, у тим тешким тренуцима готово свака мисао и сваки поступак имају једну заједничку жељу – да се покојнику искаже поштовање и ода последњи знак љубави. Управо због тога су сахране у нашем народу испреплетане бројним обичајима које смо наследили од предака, често и не преиспитујући њихово право значење.

Док су поједини од тих обичаја дубоко утемељени у православној традицији, други су временом постали толико уобичајени да се сматрају обавезним, иако са учењем Српска православна црква немају много заједничког. 

Међу њима, како се истиче, постоји и пракса која се све чешће посматра као одступање од суштине хришћанског испраћаја покојника.

Када се сахрана претвори у гозбу

Према црквеном учењу, централни део испраћаја чине опело, молитва, паљење свећа, жито и помен. У тим тренуцима породица и пријатељи се окупљају како би се помолили за душу преминулог и затражили опроштај његових грехова, што представља основни смисао хришћанског опроштаја.

Ипак, у многим деловима Србије и даље је присутан обичај припремања обилних трпеза са великим количинама хране и пића након сахране.

Када се такво окупљање претвори у раскошну гозбу, а присутни претерају у јелу и пићу, губи се првобитна сврха самог догађаја. Са становишта цркве, такво понашање се сматра непримереним, јер тренутак туге и молитве претвара у нешто што одступа од достојанственог сећања на покојника. Нагласак би, према учењу верника, требало да буде на молитви и духовном миру, а не на спољашњем раскошу.

Уместо трошења великих сума новца на богате трпезе, много је важније учинити дело које има духовну вредност – помоћи сиромашнима, дати прилог цркви, болници или хуманитарној организацији. Тиме се, како се истиче, показује истинска брига за душу покојника, кроз добра дела и хуманост.

Духовни, а не материјални израз поштовања

У том контексту, пажња се усмерава на унутрашњи, духовни аспект опроштаја, а не на спољашњу раскош. Поред богатих трпеза, црквени став указује и на друге обичаје који могу додатно оптеретити породицу у тренуцима туге – попут скупих венаца, раскошних надгробних споменика и великих организација које захтевају значајне трошкове, иако нису суштински део вере.

Суштина, како се наглашава, није у томе колико ће испраћај бити импресиван, већ колико ће бити прожет молитвом, поштовањем и искреним сећањем.

Обичаји који нису део црквене традиције

У појединим крајевима и даље су присутне и одређене народне праксе, попут клања такозваног „душног брава“ приликом четрдесетодневног помена. Иако су такви обичаји дубоко укорењени у традицији неких породица, они се не сматрају званичним црквеним обредима.

Црквени став наглашава да су за парастос довољни молитва, освећено жито, свеће и достојанствено породично окупљање, без потребе за додатним ритуалима који нису део литургијске праксе.

Сећање које има прави смисао

Када се изгуби вољена особа, природно је да породица жели да учини све што може у њену част. Ипак, према православном учењу, највећа вредност не налази се у раскоши, храни или материјалним трошковима, већ у искреној молитви и добрим делима која остају иза човека.

У томе се, како се истиче, крије суштински смисао сећања – у тишини, поштовању и вери да љубав према онима који су отишли не престаје, већ наставља да живи кроз молитву и добра дела.