Crkva upozorava: Ovaj običaj na sahranama vređa uspomenu na pokojnika

Kada čovek izgubi nekoga koga voli, u tim teškim trenucima gotovo svaka misao i svaki postupak imaju jednu zajedničku želju – da se pokojniku iskaže poštovanje i oda poslednji znak ljubavi. Upravo zbog toga su sahrane u našem narodu isprepletane brojnim običajima koje smo nasledili od predaka, često i ne preispitujući njihovo pravo značenje.

Dok su pojedini od tih običaja duboko utemeljeni u pravoslavnoj tradiciji, drugi su vremenom postali toliko uobičajeni da se smatraju obaveznim, iako sa učenjem Srpska pravoslavna crkva nemaju mnogo zajedničkog. 

Među njima, kako se ističe, postoji i praksa koja se sve češće posmatra kao odstupanje od suštine hrišćanskog ispraćaja pokojnika.

Kada se sahrana pretvori u gozbu

Prema crkvenom učenju, centralni deo ispraćaja čine opelo, molitva, paljenje sveća, žito i pomen. U tim trenucima porodica i prijatelji se okupljaju kako bi se pomolili za dušu preminulog i zatražili oproštaj njegovih grehova, što predstavlja osnovni smisao hrišćanskog oproštaja.

Ipak, u mnogim delovima Srbije i dalje je prisutan običaj pripremanja obilnih trpeza sa velikim količinama hrane i pića nakon sahrane.

Kada se takvo okupljanje pretvori u raskošnu gozbu, a prisutni preteraju u jelu i piću, gubi se prvobitna svrha samog događaja. Sa stanovišta crkve, takvo ponašanje se smatra neprimerenim, jer trenutak tuge i molitve pretvara u nešto što odstupa od dostojanstvenog sećanja na pokojnika. Naglasak bi, prema učenju vernika, trebalo da bude na molitvi i duhovnom miru, a ne na spoljašnjem raskošu.

Umesto trošenja velikih suma novca na bogate trpeze, mnogo je važnije učiniti delo koje ima duhovnu vrednost – pomoći siromašnima, dati prilog crkvi, bolnici ili humanitarnoj organizaciji. Time se, kako se ističe, pokazuje istinska briga za dušu pokojnika, kroz dobra dela i humanost.

Duhovni, a ne materijalni izraz poštovanja

U tom kontekstu, pažnja se usmerava na unutrašnji, duhovni aspekt oproštaja, a ne na spoljašnju raskoš. Pored bogatih trpeza, crkveni stav ukazuje i na druge običaje koji mogu dodatno opteretiti porodicu u trenucima tuge – poput skupih venaca, raskošnih nadgrobnih spomenika i velikih organizacija koje zahtevaju značajne troškove, iako nisu suštinski deo vere.

Suština, kako se naglašava, nije u tome koliko će ispraćaj biti impresivan, već koliko će biti prožet molitvom, poštovanjem i iskrenim sećanjem.

Običaji koji nisu deo crkvene tradicije

U pojedinim krajevima i dalje su prisutne i određene narodne prakse, poput klanja takozvanog „dušnog brava“ prilikom četrdesetodnevnog pomena. Iako su takvi običaji duboko ukorenjeni u tradiciji nekih porodica, oni se ne smatraju zvaničnim crkvenim obredima.

Crkveni stav naglašava da su za parastos dovoljni molitva, osvećeno žito, sveće i dostojanstveno porodično okupljanje, bez potrebe za dodatnim ritualima koji nisu deo liturgijske prakse.

Sećanje koje ima pravi smisao

Kada se izgubi voljena osoba, prirodno je da porodica želi da učini sve što može u njenu čast. Ipak, prema pravoslavnom učenju, najveća vrednost ne nalazi se u raskoši, hrani ili materijalnim troškovima, već u iskrenoj molitvi i dobrim delima koja ostaju iza čoveka.

U tome se, kako se ističe, krije suštinski smisao sećanja – u tišini, poštovanju i veri da ljubav prema onima koji su otišli ne prestaje, već nastavlja da živi kroz molitvu i dobra dela.