„Прави палачинке, не поправљај кола!“: Српкиња ради посао који већина мушкараца не уме, муштерије занеме кад виде ко им поправља ауто
“Кад нисам у гаражи нисам прљава, али кад уђем међу аутомобиле – ту сам своја“, каже Сташа Тимотијевић, аутомеханичарка која је својом причом одушевила регион и показала да не постоје мушки и женски послови.
Неки су је посматрали као одступање од правила које нико никада није записао, али га сви слепо понављају. Други су мислили да је њен избор само пролазна фаза. А она је, како сама каже, само остала верна ономе што је у њој било јаче од свих сумњи – љубави према аутомобилима.
У свету у којем се занимања и даље деле на „мушка“ и „женска“, Станислава Сташа Тимотијевић одавно је одлучила да не живи по правилима која јој друштво намеће. Иако је завршила факултет и могла да води потпуно другачији живот, канцеларијску столицу заменила је гаражом, дизалицом и мирисом моторног уља.
И није погрешила.
Данас је многи знају као жену која поправља аутомобиле, али они који је упознају брзо схвате да Сташа не поправља само кварове – она годинама разбија и предрасуде.
„Мени је гаража терапија. Кад сам тамо, осећам да сам добро утрошила време. Муж ми каже да сам много мање нервозна откад више времена проводим међу аутомобилима“, признаје она у подкасту "Бележница душе."
Њена љубав према аутомобилима почела је још у детињству уз легендарну Заставу 128. Док су друге девојчице маштале о шминки и хаљинама, Сташа је сате проводила растављајући аутомобиле са братом у породичном дворишту.
„Кад се ауто поквари, мени то није стрес. То ми је занимљиво. Сваки квар је нови пројекат“, каже кроз осмех.
Од два коферчета алата и рада у дворишту стигла је до озбиљне радионице и сталних муштерија које јој данас без размишљања остављају аутомобиле.
Ипак, пут није био лак.
„Људи и данас очекују да је аутомеханичар мушкарац. Било је коментара попут: ‘Сипаш уље да правиш палачинке’. Али више немам потребу никоме да се доказујем“, искрено каже Сташа.
Најзанимљивије су јој, признаје, реакције мушкараца када схвате да ће баш она поправљати њихов аутомобил.
„Неки буду потпуно збуњени. Не знају да ли се шалим или озбиљно говорим да сам аутомеханичар.“
На друштвеним мрежама често добија и негативне коментаре, али много више порука подршке, посебно од жена које јој пишу да их инспирише.
„Волела бих да жене макар науче основне ствари о аутомобилима. Не морају саме да поправљају кола, али је важно да знају шта се дешава када оду у сервис и да их нико не гледа као ‘празан папир спреман за превару’.“
Посебно наглашава да не постоје „мушки“ и „женски“ послови.
„Зашто жене могу да буду инжењери, а не могу аутомеханичари? Никада нисам разумела зашто је људима то толико шокантно.“
Данас Сташа успешно балансира између радионице и породичног живота. Мајка је девојчице, чека другу бебу и чак и у трудноћи не одустаје од гараже.
„Кад видим њих у радионици, немам мира. Морам и ја нешто да радим“, каже уз смех.
Њена прича данас инспирише хиљаде људи управо зато што је доказ да човек никада не треба да бира оно што друштво очекује – већ оно што га истински испуњава.
„Не постоје мушки и женски послови. Постоје само ствари које волиш или не волиш да радиш“, поручује Сташа, жена која је успела да поправи много више од аутомобила.
