До када ће православни верници у Србији бити мета? Скандалозне изјаве о Појасу Пресвете Богородице отвориле су питање односа према вери и верским слободама
Изјаве Марије Васић, Вукашина Милићевића и Ненада Чанка о Појасу Пресвете Богородице изазвале су бурне реакције и отвориле питање односа према православним верницима у Србији.
Коментари изнети у јавном простору поводом доласка Појаса Пресвете Богородице у Београд представљају још један у низу примера забрињавајућег односа дела домаће јавне сцене према православним верницима и њиховим верским осећањима.
Посебно забрињава чињеница да овакве изјаве не долазе са анонимних налога на друштвеним мрежама, већ од људи који себе представљају као интелектуалце, професоре, јавне делатнике и заступнике европских вредности, толеранције и људских права.
Уместо поштовања према десетинама хиљада грађана који су мирно и достојанствено дошли да се поклоне једној од највећих светиња хришћанског света, јавност протеклих дана могла да чује подсмех, омаловажавање и покушаје да се вера милиона људи сведе на социолошку аномалију или облик ирационалног понашања.
Од критике до отвореног подсмеха
Када Ненад Чанак вернике који чекају у реду за поклоњење светињи извргава руглу кроз коментаре о томе да Појас Пресвете Богородице „ни мољци нису хтели да поједу две хиљаде година“, није реч о аргументованој критици религије.
Реч је о подсмеху људима који верују.
Када се на такву изјаву надовезује досетка да „мољци штрајкују“, циљ није дијалог нити озбиљна друштвена расправа.
Циљ је поруга.
Нико не мора да верује у значај реликвија. Нико не мора да дели религијска уверења православних хришћана. Међутим, у демократском друштву мора да постоји минимум поштовања према људима који та уверења имају.
Управо је то оно што је у овим коментарима изостало.
Зашто је спорна тврдња о "фетишизацији"?
Још више забрињава наступ професорке социјологије Марије Васић, која је у емисји "Утисак недеље" чин поклоњења светињи описала као "фетишизацију".
Таква квалификација не представља неутралну социолошку анализу, већ вредносни суд којим се верска пракса милиона људи своди на нешто примитивно, ирационално или друштвено проблематично.
Од Емила Диркема до Макса Вебера, највећи социолози религије нису посматрали вернике као проблем који треба исправљати, већ као друштвену чињеницу коју треба разумети.
Када се религијска пракса описује терминима који унапред носе негативну конотацију, онда више не говоримо о објективној анализи.
Говоримо о идеолошком ставу.
Поставља се легитимно питање: да ли би исти термин био употребљен када би се говорило о додиривању Зида плача у Јерусалиму? Да ли би неко јавно говорио о „фетишизацији“ када милиони муслимана током хаџилука исказују поштовање према својим светињама?
Одговор је више него очигледан.
Теолошки проблем оваквих тумачења
Посебну тежину читавом случају даје чињеница да се у расправу укључио и бивши доцент Православног богословског факултета Вукашин Милићевић који је овај чин назвао "социјолошким, психолошким и теолошким огледом".
У хришћанској теологији вековима постоји јасна разлика између обожавања и поштовања, које би бивши доцент требао да зна.
Обожавање припада искључиво Богу.
Поштовање се указује светињама, иконама, крсту, реликвијама и светитељима.
То није новина нити локална традиција Српске православне цркве. То је учење које постоји од првих векова хришћанства.
Православни верник не обожава комад тканине.
Он исказује поштовање према Пресветој Богородици и духовној традицији коју та светиња симболизује.
Због тога су покушаји да се овакви чинови представе као ирационални или пагански не само теолошки проблематични, већ показују и озбиљно неразумевање саме природе хришћанске побожности.
Христос није исмевао веру људи
Посебно је занимљиво што се у оваквим расправама често занемарује сама суштина Јеванђеља. У Светом писму описује се жена која је годинама боловала и која је веровала да ће оздравити ако дотакне одећу Исуса Христа.
Христос није реаговао подсмехом. Није је назвао сујеверном. Није јој рекао да је нерационална.
Није јој одржао предавање о томе како не треба да придаје значај физичком контакту са светињом.
Напротив.
Његове речи биле су једноставне:
"Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је."
Управо зато многи верници с правом постављају питање како је могуће да поједини савремени коментатори показују мање разумевања за религиозност од самог Христа.
Године таргетирања православних верника
Највећи проблем није ни Ненад Чанак, ни Марија Васић, ни Вукашин Милићевић појединачно.
Проблем је образац који траје годинама:
- Патријарх Порфирије је често предмет подсмеха.
- Српска православна црква је често предмет подсмеха.
- Монаси су предмет подсмеха.
- Свештеници су предмет подсмеха.
- Верници су предмет подсмеха.
- Њихове светиње су предмет подсмеха.
- Њихове литије су предмет подсмеха.
- Њихови обичаји су предмет подсмеха.
И готово увек се исти поступак представља као наводна борба за прогресивне вредности, рационалност или модерност.
Међутим, тешко је говорити о толеранцији док се милиони људи омаловажавају због својих верских уверења.
Тешко је говорити о људским правима док се право на јавно испољавање вере посматра са презиром.
Тешко је говорити о европским вредностима док се грађани деле на „просвећене“ и „заостале“ само на основу тога да ли верују или не верују.
Демократија подразумева и поштовање вере
Нико не мора да буде верник.
Нико не мора да поштује Појас Пресвете Богородице.
Нико не мора да буде православац.
Али свако мора да поштује право других људи да то буду.
Зато питање данас није да ли неко има право да критикује цркву или религију.
Наравно да има.
Право питање јесте зашто се према православним верницима толико често примењују стандарди који никада не би били прихватљиви када би били усмерени према другим верским заједницама.
Јер подсмех није аргумент.
Презир није аргумент.
Омаловажавање није аргумент.
А друштво које се руга вери милиона својих грађана не показује своју просвећеност. Показује само сопствену нетолеранцију.
