Do kada će pravoslavni vernici u Srbiji biti meta? Skandalozne izjave o Pojasu Presvete Bogorodice otvorile su pitanje odnosa prema veri i verskim slobodama
Izjave Marije Vasić, Vukašina Milićevića i Nenada Čanka o Pojasu Presvete Bogorodice izazvale su burne reakcije i otvorile pitanje odnosa prema pravoslavnim vernicima u Srbiji.
Komentari izneti u javnom prostoru povodom dolaska Pojasa Presvete Bogorodice u Beograd predstavljaju još jedan u nizu primera zabrinjavajućeg odnosa dela domaće javne scene prema pravoslavnim vernicima i njihovim verskim osećanjima.
Posebno zabrinjava činjenica da ovakve izjave ne dolaze sa anonimnih naloga na društvenim mrežama, već od ljudi koji sebe predstavljaju kao intelektualce, profesore, javne delatnike i zastupnike evropskih vrednosti, tolerancije i ljudskih prava.
Umesto poštovanja prema desetinama hiljada građana koji su mirno i dostojanstveno došli da se poklone jednoj od najvećih svetinja hrišćanskog sveta, javnost proteklih dana mogla da čuje podsmeh, omalovažavanje i pokušaje da se vera miliona ljudi svede na sociološku anomaliju ili oblik iracionalnog ponašanja.
Od kritike do otvorenog podsmeha
Kada Nenad Čanak vernike koji čekaju u redu za poklonjenje svetinji izvrgava ruglu kroz komentare o tome da Pojas Presvete Bogorodice „ni moljci nisu hteli da pojedu dve hiljade godina“, nije reč o argumentovanoj kritici religije.
Reč je o podsmehu ljudima koji veruju.
Kada se na takvu izjavu nadovezuje dosetka da „moljci štrajkuju“, cilj nije dijalog niti ozbiljna društvena rasprava.
Cilj je poruga.
Niko ne mora da veruje u značaj relikvija. Niko ne mora da deli religijska uverenja pravoslavnih hrišćana. Međutim, u demokratskom društvu mora da postoji minimum poštovanja prema ljudima koji ta uverenja imaju.
Upravo je to ono što je u ovim komentarima izostalo.
Zašto je sporna tvrdnja o "fetišizaciji"?
Još više zabrinjava nastup profesorke socijologije Marije Vasić, koja je u emisji "Utisak nedelje" čin poklonjenja svetinji opisala kao "fetišizaciju".
Takva kvalifikacija ne predstavlja neutralnu sociološku analizu, već vrednosni sud kojim se verska praksa miliona ljudi svodi na nešto primitivno, iracionalno ili društveno problematično.
Od Emila Dirkema do Maksa Vebera, najveći sociolozi religije nisu posmatrali vernike kao problem koji treba ispravljati, već kao društvenu činjenicu koju treba razumeti.
Kada se religijska praksa opisuje terminima koji unapred nose negativnu konotaciju, onda više ne govorimo o objektivnoj analizi.
Govorimo o ideološkom stavu.
Postavlja se legitimno pitanje: da li bi isti termin bio upotrebljen kada bi se govorilo o dodirivanju Zida plača u Jerusalimu? Da li bi neko javno govorio o „fetišizaciji“ kada milioni muslimana tokom hadžiluka iskazuju poštovanje prema svojim svetinjama?
Odgovor je više nego očigledan.
Teološki problem ovakvih tumačenja
Posebnu težinu čitavom slučaju daje činjenica da se u raspravu uključio i bivši docent Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Vukašin Milićević koji je ovaj čin nazvao "socijološkim, psihološkim i teološkim ogledom".
U hrišćanskoj teologiji vekovima postoji jasna razlika između obožavanja i poštovanja, koje bi bivši docent trebao da zna.
Obožavanje pripada isključivo Bogu.
Poštovanje se ukazuje svetinjama, ikonama, krstu, relikvijama i svetiteljima.
To nije novina niti lokalna tradicija Srpske pravoslavne crkve. To je učenje koje postoji od prvih vekova hrišćanstva.
Pravoslavni vernik ne obožava komad tkanine.
On iskazuje poštovanje prema Presvetoj Bogorodici i duhovnoj tradiciji koju ta svetinja simbolizuje.
Zbog toga su pokušaji da se ovakvi činovi predstave kao iracionalni ili paganski ne samo teološki problematični, već pokazuju i ozbiljno nerazumevanje same prirode hrišćanske pobožnosti.
Hristos nije ismevao veru ljudi
Posebno je zanimljivo što se u ovakvim raspravama često zanemaruje sama suština Jevanđelja. U Svetom pismu opisuje se žena koja je godinama bolovala i koja je verovala da će ozdraviti ako dotakne odeću Isusa Hrista.
Hristos nije reagovao podsmehom. Nije je nazvao sujevernom. Nije joj rekao da je neracionalna.
Nije joj održao predavanje o tome kako ne treba da pridaje značaj fizičkom kontaktu sa svetinjom.
Naprotiv.
Njegove reči bile su jednostavne:
"Ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je."
Upravo zato mnogi vernici s pravom postavljaju pitanje kako je moguće da pojedini savremeni komentatori pokazuju manje razumevanja za religioznost od samog Hrista.
Godine targetiranja pravoslavnih vernika
Najveći problem nije ni Nenad Čanak, ni Marija Vasić, ni Vukašin Milićević pojedinačno.
Problem je obrazac koji traje godinama:
- Patrijarh Porfirije je često predmet podsmeha.
- Srpska pravoslavna crkva je često predmet podsmeha.
- Monasi su predmet podsmeha.
- Sveštenici su predmet podsmeha.
- Vernici su predmet podsmeha.
- Njihove svetinje su predmet podsmeha.
- Njihove litije su predmet podsmeha.
- Njihovi običaji su predmet podsmeha.
I gotovo uvek se isti postupak predstavlja kao navodna borba za progresivne vrednosti, racionalnost ili modernost.
Međutim, teško je govoriti o toleranciji dok se milioni ljudi omalovažavaju zbog svojih verskih uverenja.
Teško je govoriti o ljudskim pravima dok se pravo na javno ispoljavanje vere posmatra sa prezirom.
Teško je govoriti o evropskim vrednostima dok se građani dele na „prosvećene“ i „zaostale“ samo na osnovu toga da li veruju ili ne veruju.
Demokratija podrazumeva i poštovanje vere
Niko ne mora da bude vernik.
Niko ne mora da poštuje Pojas Presvete Bogorodice.
Niko ne mora da bude pravoslavac.
Ali svako mora da poštuje pravo drugih ljudi da to budu.
Zato pitanje danas nije da li neko ima pravo da kritikuje crkvu ili religiju.
Naravno da ima.
Pravo pitanje jeste zašto se prema pravoslavnim vernicima toliko često primenjuju standardi koji nikada ne bi bili prihvatljivi kada bi bili usmereni prema drugim verskim zajednicama.
Jer podsmeh nije argument.
Prezir nije argument.
Omalovažavanje nije argument.
A društvo koje se ruga veri miliona svojih građana ne pokazuje svoju prosvećenost. Pokazuje samo sopstvenu netoleranciju.
