"ДОСТА МИ ЈЕ ГЛУМЕ ДА ЈЕ СВЕ САВРШЕНО": Зашто су наше мајке и баке биле срећније у хаосу, него ми са нашим 'испегланим' животима

Завирите у било који "lifestyle" портал или на Инстаграм и видећете исто: савршено уредне домове, децу која увек носе чисту одећу, жене које су успеле да покрену бизнис, смршају, скувају ручак од три јела и још изгледају као да су управо изашле из спа центра.

Све то изгледа прелепо. Али, да ли је ико од нас заправо срећан у том савршенству?

Све чешће се чује тихи шапат жена које су на ивици сагоревања. Трчимо за сликом "идеалног" живота коју смо саме себи наметнуле, док нам унутрашњост вришти за одмором. Сетите се наших бака. Њихове куће нису увек биле "фотогеничне", ручак није морао да буде естетски савршен, а деца су имала право да буду прљава и бучна. Биле су уморне, да, али су имале нешто што ми губимо – имале су мир у души јер нису морале никоме да доказују да је њихов живот "савршен".

Данас смо постале робови сопствене слике у јавности. Ако кућа није сређена као у каталогу, осећамо кривицу. Ако нисмо "успешне" на свим пољима, мислимо да смо промашиле живот. А истина је да је живот управо у оним тренуцима које не бисмо никада окачиле на друштвене мреже: у оној гомили веша која чека три дана, у хладној вечери коју смо појеле јер смо биле преуморне да кувамо, у оном тренутку када једноставно седнемо на под и заплачемо јер нам је доста свега.

Време је да престанемо да глумимо. Време је да признамо да је у реду не бити савршена. Да је у реду да ти дом понекад изгледа као да је торнадо прошао кроз њега. Да је у реду рећи: "Данас не могу, данас само постојим".

Можда је баш то пут до оне среће коју сви јуримо – да престанемо да јуримо за савршенством и почнемо да живимо живот онакав какав јесте: неуредан, гласан, несавршен, али наш.

Јер, на крају дана, нико нас неће памтити по томе колико нам је полица била уредна, већ по томе колико смо биле присутне, искрене и своје. Време је да се вратимо себи, а не да живимо за туђи лајк.