"DOSTA MI JE GLUME DA JE SVE SAVRŠENO": Zašto su naše majke i bake bile srećnije u haosu, nego mi sa našim 'ispeglanim' životima

Zavirite u bilo koji "lifestyle" portal ili na Instagram i videćete isto: savršeno uredne domove, decu koja uvek nose čistu odeću, žene koje su uspele da pokrenu biznis, smršaju, skuvaju ručak od tri jela i još izgledaju kao da su upravo izašle iz spa centra.

Sve to izgleda prelepo. Ali, da li je iko od nas zapravo srećan u tom savršenstvu?

Sve češće se čuje tihi šapat žena koje su na ivici sagorevanja. Trčimo za slikom "idealnog" života koju smo same sebi nametnule, dok nam unutrašnjost vrišti za odmorom. Setite se naših baka. Njihove kuće nisu uvek bile "fotogenične", ručak nije morao da bude estetski savršen, a deca su imala pravo da budu prljava i bučna. Bile su umorne, da, ali su imale nešto što mi gubimo – imale su mir u duši jer nisu morale nikome da dokazuju da je njihov život "savršen".

Danas smo postale robovi sopstvene slike u javnosti. Ako kuća nije sređena kao u katalogu, osećamo krivicu. Ako nismo "uspešne" na svim poljima, mislimo da smo promašile život. A istina je da je život upravo u onim trenucima koje ne bismo nikada okačile na društvene mreže: u onoj gomili veša koja čeka tri dana, u hladnoj večeri koju smo pojele jer smo bile preumorne da kuvamo, u onom trenutku kada jednostavno sednemo na pod i zaplačemo jer nam je dosta svega.

Vreme je da prestanemo da glumimo. Vreme je da priznamo da je u redu ne biti savršena. Da je u redu da ti dom ponekad izgleda kao da je tornado prošao kroz njega. Da je u redu reći: "Danas ne mogu, danas samo postojim".

Možda je baš to put do one sreće koju svi jurimo – da prestanemo da jurimo za savršenstvom i počnemo da živimo život onakav kakav jeste: neuredan, glasan, nesavršen, ali naš.

Jer, na kraju dana, niko nas neće pamtiti po tome koliko nam je polica bila uredna, već po tome koliko smo bile prisutne, iskrene i svoje. Vreme je da se vratimo sebi, a ne da živimo za tuđi lajk.